Процес топљења челичних одливака првенствено укључује претварање сирових металних материјала у растопљени челик који испуњава специфичне композиционе захтеве кроз топљење на високим{0}}температурама, након чега следи сам процес ливења. Уобичајени приступ укључује одабир сировина-као што су отпадни челични отпад, сирово гвожђе и легирајући елементи-на основу спецификација перформанси производа, њихово загревање и топљење у опреми за топљење и континуирано прилагођавање састава и температуре током процеса.
Топљење у електричним лучним пећима (ЕАФ) је метода која се најчешће користи у индустрији. ЕАФ-ови користе електрични лук који се генерише између електрода и пуњења пећи да би обезбедили високо{1}}грејање на високим температурама, брзо топи отпадни челик у истопљени челик. Кључне предности ове методе укључују флексибилну контролу температуре, високу ефикасност топљења и лакоћу додавања легирајућих елемената за прилагођавање композиције, што је чини веома распрострањеном у производњи ливеног челика.
Друга уобичајена техника је топљење у индукционој пећи, која користи принцип електромагнетне индукције за генерисање вртложних струја унутар метала, што доводи до његовог загревања и унутрашњег топљења. Индукционе пећи нуде равномерно грејање и производе растопљени челик високе{1}}чистоће, што их чини посебно погодним за производњу малих- до средњих- челичних одливака који захтевају строгу контролу композиције.
Поред тога, неки специјализовани процеси користе -пећи са отвореним ложиштем или пећи за рафинацију за додатно топљење. Ове јединице обављају третмане рафинације-као што су деоксидација и одсумпоравање-како би се додатно побољшала механичка својства и унутрашњи квалитет челичних одливака. Избор методе топљења углавном зависи од свеобухватне процене обима производа, захтева квалитета и трошкова производње.